Tekstovi o Cvetku

Lainović… Teško je odrediti osjećajni dio od onoga koji pripada duhovnosti u njegovom djelu. Ja bih kratko rekao da kod njega crtež izražava intelek­tualni element dok je boja osjećajni element. Ove dvije strane su nerazdvojivo povezane i daju nam jedno »srećno slikarstvo«.

Tako nam ovaj umjetnik donosi jedno slikarstvo značajno po svim kvalitetima ozbiljnosti, finoće, osjećajnosti i izoštrenosti duha.

ANTOAN ŽENAUI, KAIRO, Srijeda 20. V 1981.

Lainović… Il est difficile de déterminer la part respective des sens et de l’esprit dans son oeuvre. Je dirais en bref que chez lui le dessin exprime l’élé­ment intellectuel alors que la couleur en est l’élément sensoriel. Ces deux cotés sont indissolublement liés et nous donnent une »peinture heureuse«.

Ainsi cet artiste nous apport une peinture remarquable par ses qualités de rigueur, de fine sen­sibilité et d’acuité de l’esprit.

ANTOINE GENNAOUI LE CAIRE MERCREDI 20. MAI 1981

Umjetnički opus Cvetka Lainovića, nakon završene Akademije kretao se od poetskog realizma ka intimističkim sferama likovnog izraza, i od ekspresionističkih zahvata ka metaforički projektovanoj slikarskoj leksici. Ovaj period nosi, dakle, nesumnjivo bogat dijapazon interesovanja, mada se ne može karakterisati kao eksperimentalni, budući da je u njemu nastao izvjestan broj vanredno zrelih djela, čak antologijskih za taj period crnogorskog slikarstva. I pored ovako širokog interesovanja auto­ra, njegov rukopis je ostao prepoznatljiv u dominant­nom crtežu, znalački obrađenoj kompoziciji i skrom­noj, ali skladnoj hromatskoj skali. Međutim, kroz sav ovaj period, sasvim izvjesno, Lainoviću kao strogom analitičaru sopstvenog djela, nije mogla promaći činjenica o vanrednoj vrijednosti sopstvene percepci­je. Takođe, ista svijest koja je sagledala ovu činjenicu, brzo je mogla nazrijeti budućnost razvoja sopstvene umjetnosti u tom pravcu. Odvlačenjem ovog nespomog kvaliteta iz jezičke strukture slike i postupnim usmjeravanjem stvaralaštva ka metaforičkoj leksici, Lainović je očito napravio prvi korak u pomjeranju idejne osnove i vještine egzekucije ka redukciji motiva i defmisanju predstava, čiji konačni iskaz završava u sferi simbola. Dovodeći sliku do njenih prapočetaka, Lainović je aktivirao čitav magi­jski i misaono-značenjski sistem svog umjetničkog vjerujem. Slika je postala simbol i vanvremenski likovni opšti pojam. Zatvorena u svoj muk i čistotu likovnosti postala je nedodirljiva za mnoge klasične sadržaj i do tada neophodne elemente.

Cvetko Lainović je nesumnjivo jedna od ključnih ličnosti naše savremene likovne umjetnosti, veliki znalac i analitičar kretanja modernog umjet­ničkog izraza uopšte. Njegovo odvođenje slike, sa svim atributima, ka njenom izvorištu, na put njenog prapočetka, na začetak njene tajne i realnog posto­janja, predstavljalo je, ustvari, maestralan sublimat autentične slikarske filozofije. Pri tom ne treba izgu­biti iz vida jednu značajnu činjenicu: Lainovićevo duhovno djelo, materijalizovano u tzv. bijelim slika­ma, anticipiralo je izvjesne pojave i poetska kretanja u umetničkim tokovima sredinom osamdesetih godi­na.

U Podgorici, decembra 1996. Dragan Radovanović istoričar umjetnosti

Te slike imaju svoju duboku filozofiju.

Ne nalazeći ni jednog Lainovićevog prethod­nika (ne znam ni dosljednijeg nastavljača ove škole), počinje se vjerovati da je nastao iz pobune jednog visoko intelektualnog nadgrađenog talenta protiv poznatih oblika i odnosa boja, protiv važećih škola i stilova, iz pobune oblika protiv samih sebe.

Njegovi crteži zrače kao prosuti versikuli na bijeloj podlozi, a za njegove bijele madone, francus­ki kritičari pišu da bi mogle steći »stanarsko pravo« i u samoj Sikstinskoj kapeli.

I još za njega kažu da je kao Brasai, da je »njegovo slikarstvo avangardno«, da »on predstavlja novo doba« (Rejmon Pero u »Manifestu«), dok Mišel Butor piše da »prisustvujemo obnavljanju umjetnosti i prirode«.

Dozvoljavamo sebi da u takvom odnosu prema umjetnosti otkrijemo duboku Lainovićevu kri­tiku svoga vremena, sterilnost ideologizovane i dog- matizovane svijesti.

Danilo ERAKOVIĆ

Ces tableaux ont leur philosophie profonde…

Ne trouvant pas un précurseur de Lainovic (je ne connais aucun poursuivant plus conséquent de cette école), on commence à croire qu’il est né d’un révolté d’un talent suprême intellectuellement contre les formes et les relations des couleurs connues, con­tre les écoles et les styles valables, d’une révolte des formes contre eux-mêmes.

Ses dessins rayonnent comme des versicules éparpillés sur un appui blanc, tandis que pour ses madones blanches les critiques français écrivent qu’elles peuvent obtenir »le droit de logement« même à la chapelle de Sixte.

On a e’erit qu’il est comme Brassai, que »sa peinture est l’avant-garde«, qu’il représente »la nou­velle époque« (Raymond Perault à »Manifeste«), tan­dis que Michel Butor écrit que »nous assistons à la restauration de l’art et de la nature«.

Nous nous permettons de découvrir dans une telle relation de Lainovic vers l’art une critique pro­fonde de son temps, une stérilité de la conscience idéloguisée et dogmatisée.

Danilo ERAKOVIĆ

CVETKO LAINOVIĆ, traga­jući za istinom, redukujući sve što bi moglo ličiti na privid i varku, došao je do neobičnih li­kovnih formula, tetovirao je belu kožu slike simbolima asocijati­vnog naboja. Sve je tu, pred na­ma, uprošćeno i golo, nemamo kud, te simbole treba dešifrovati. Što je takav znak jednostavniji, sve više verujemo u njegovo mo­guće značenje. Odakle nam se to Lainović javlja – iz svog detinjstva ili iz detinjstva prve čovekove ruke i glave? Možda je onaj koji je prisustvovao početku, nešto bliži objašnjenju kraja? Čini nam se da bi se sa dlana Lainovićeve slike moglo pročitati nešto važno za sudbinu sveta. Lainović nije ni arheolog ni prorok, njegova li­kovna svedočanstva su treptaji, sumnje i slutnje našeg vremena, koje je shvatilo da se samo obja­šnjenjem početka može dohvatiti zakonitost kraja.

Dušan Radović Predgovor kataloga za izložbu u Kulturnom centru Beograda, juna 1978.

Recherchant la vérité, rédu­isant tout ce qui peut ressembler à l’apparence et à l’illusion.

CVETKO LAINOVIC a abouti aux singulières formules picturales, il a tatoué la peau blanche du tableau avec les sym­boles * d’une charge associative. Tout est là, devant nous, simpli­fié et nu: rien à faire: il nous faut déchifrer ces symboles. Plus un tel signe est simple, plus nous croyons à sa signification possi­ble. D’où est-ce que Lainovic no­us apparait – de son enfance ou de l’enfance des premières mains et têtes humanies? Celui qui a assisté aux origines est peut-être un peu plus proche de l’explica­tion de la fin? II nous semble qu’on pourrait lire dans les lignes de la main de Lainovic quelque chose d’important pour le sort du monde. Lainovic n’est ni archéo­logue ni prophète, ses témoigna­ges picturals sont les frémisseménts, les doutes, et les pressen­timents de notre temps lequel a comrpis que c’est uniquement par l’explication de l’origine qu’on peut arriver à comprendre la loi de la fin.

Dušan Radović Préfacé du catalogue pour l’exposition au Centre culturel de Belgrade, juin 1978.

CVETKO LAINOVIC, while searching for truth and reducing all the entities which could re­semble fiction and illusion, re­ached unusual pictorial formulas and tattooed the white canvas with symbols of associative char­ges. Everything possible is here., before our eyes, reduced and nu­de, and we-ve got to decode the symbolic message. The simpler and more reduced the sign, the more credible it is. What is the location of Lainovic’s cry—his own childhood or the childhood of Man’s first hand or head? It is likely that the one who witnessed the dawn of civilization is closer to its end and its ecplanation, it seems that the palm of Lainovic’s hand could spell out a message important for the destiny of the globe. Lainovic is neither an ar­cheologist nor a prophet, and his pictorial explanations and testa­ments are hints, gropings and omens of our times, the times which do recognize the need for the explanation of the beginnings so that we could grasp the neces­sary laws of the end.

Radovic Preface for the Catalogue of the Cultural Centre Exibition Held in Belgrade, june, 1978.

ОСВАЈАЊЕ БЕЛИНЕ ЦВЕТКА ЛАИНОВИЋА

“Насликана линија поништава све ријечи”, гласно је размишљао Цветко Лаиновић, уметник који је нестајањем препознатљивих облика, стављао тежиште слике у област мисли, и сликар кога су европски ликовни критичари сматрали једним од најбољих минималиста, али и портретиста света. Десет година од његове смрти, присећамо се његовог ведрог лика, непресушне енергије и суштаствених слика.

Породица, Вереници,Фигуре… само су неки од једноставних назива дела тог врсног ствараоца, која су, после много година пред београдском публиком. Нека од њих, никада нису излагана, те је поставка у Галерији 212 ретка прилика да се на прави начин доживи минимализам тог аутентичног сликара, који нас враћа оном есенцијалном у уметности.

Цветко Лаиновић је био и остао препознатљив по “бијелим сликама”, и оне чинеједан део ове поставке. То су симболичне слике редукованог, брзог цртежа, али линеарног ритма, који се губи у белини текстуре. Духовну и профану тематику – Мојсија, Христоса, женске ликове – Лаиновић је представљао изненађујуће једноставним, префињеним потезима на грубој површини слике.

Архаична серија акцентованих радова из 1970-их година прошлог века, ликовна је претеча већ поменутих, белих слика – а опет потпуно другачија у колоритском, пастуозном и тематском приступу. У питању су дела робусне, дубоке линије, а главни протагонисти, наглашених очију, носе и буде у посматрачу снажне емоције. Већ у том раном периоду, сликар се вешто игра иконографијом, у којој су, осим људских ликова, приказани и анимални. На неким од дела приметна је употреба умбре, жуте и црвене боје, што није типично за каснији Цветков опус.

Лаиновић је имао невероватну енергију, дубоку посвећеност сликарству, стварао је у једном даху, без претходних крокија, истовремено и духовито и промишљено, некада и са дозом цинизма. Свет око себе сажимао је у слике постепеног нестанка препознатљивих облика, свет који је био, и јесте потпун… само са белом бојом и линијом која је прати. Своју непосредност и искреност несебично је давао свима са којима се сусретао, а кроз разне видове уметности – сликарство и књижевност – трагао је за истином и суштином.

Београд,31. август 2016.

Маја Живановић, ликовни критичар и новинар

Cvetko Lainović izlaže delà pojednostavljena do krajnosti, neku vrstu brit-grafitija, koja prikazuju ljude i konje, slabo izrasle, pune neke čudnovatosti i jedne nesumnjive emotivne snage. Mada su u ulju, to su ipak linearni crteži u sivome, belome i bežu, čija namema nespretnost kod mene izaziva istovremeno i uzbuđenje i nežnost. Čovek je primoran da se zapita o sudbini ovih bića. Izgleda da je Cvetko Lainović opsednut potrebom da oslobodi, da poništi i da počisti oko sebe sve što nije primitivni i strogi zapis.

Iz svega toga mi zadržavamo jedan utisak drame, razdiranja i nimalo običnosti.

»Echo bourse« 15. jun 1984 Bruxelles

CVETKO LAINOVIC y accroche des oeu­vres simplifiés à l’extrême, sortes de graffiti presque bruts, évoquant bonshommes et chevaux mal foutus d’une drôlerie et d’un pouvoir d’émotion incon­testable. Ce sont, à l’huile cependant, des dessins linéaires en gris, blanc et beige, dont le côté volon­tairement malhabile me gêne et me touche à la fois.

On s’interroge sur le destin de ces êtres;

Cvetko semble être possédé par un besoin de délivrer, de supprimer, de balayer autour de soi tout ce qui n’est pas écriture primitive et apreté. De tout quoi nous gardons une impresión de drame, de déchirement, mais certainement pas de banalité.

»Echo bourse« 15. VI 84 Bruxelles

LAINOVIĆ A FIRENZE

L’intenzione creativa espressa nei lavori appare immediata, omogenea; appuntandosi in una ideazione. L’artista compendia cioé la figura nella sezione o nel particolare piü significativo conducendo la mente di chi guarda al senso totale. Ovviamente con la riduzione del segno a un sintetismo protratto fin quasi alia tavola vuota, segna in genere da una delicata tinta monocroma. Tale essenzialitá tende ad un elementare nativisino dotto, se é vero che la cul­tura dell’autore trapela, oltreché dai temi, dalla qualitá matura e agile del segno e dell’impaginazione. Ma i risultati piü alti si colgono dove la trama disegnativa si contiene entro limiti che sostengono la sostanza figúrale, evitandone l’estenuazione.

ELVIO NATALI TOSCANA oggi 6 ottobre 1991

LAINOVIĆ U FIRENCI

Kreativna intencija izražena u ovim radovima jeste neposredna, jedinstvena, usmjerena prema jed­noj ideji. Ovaj umjetnik predstavlja figuru u njenoj podijeljenosti ili u najznačajnijoj pojedinosti na­vodeći posmatračevu svijest na uočavanje cjelovitog smisla. Pada u oči da je crtež redukovan do sintatizma i proveden skoro do praznog platna i uz to najčešće pojačan jednom delikatnom jednobojnošću. Takva esencijalnost ide prema jednoj kanalisanoj ele­mentarnoj izvornosti… Očigledno je da se autorova kultura otkriva ne samo u odabiranju tema već i kroz vrijednost zrelog i lakog crteža i oblikovanja čitave slike. Ovdje su najviši rezultati postignuti zato što je crtačka potka zadržana u granicama koje obuhvataju figurativnu suštinu i zato Što su izbjegnute rasplinutosti.

6. oktobar 1991, Firenca Elvio Natali
TOSCANA OGGI /TOSKANA DANAS/

Slikarstvo Cvetka Lainovića postavlja i neka načelna i sudbinska pitanja važna za egzistenciju čitave modeme umetnosti. Jedno od njih je, na prirner: mogu li se neki intelektualni ili socijalno -fi­lozofski sadržaji, jedan mikro kosmos koji okružuje ličnost slikara, izraziti na platnu na tako uprošćen i sveden način? Da li slika kao prevashodno likovni i umetnički fenomen može da bude tumač tragičnih i bolnih ljudskih i društvenih sudbina – sudbina mod­ernog čoveka razapetog u sve većim kontroverzama savremenog sveta? Čini se da ove, na izgled, monohromne slike daju bar deo tih odgovora na nov, promišljen, i originalan način – na način neke nove osećajnosti i nekog novog likovnog senzibiliteta.

Lainović je misaoni slikar koji svoju introvertnu ličnost i lični filozofski stav projektuje i ugrađuje u svoje slike. On je poetizirao svoju umetničku samoću: ne teži površnoj dopadljivosti, od posmatrača traži da učestvuju u dešifrovanju njegovih likovnih i intelektualnih poruka. On je, zato, »težak slikar«, jer traži saučesništvo i kontemplaciju, a izbegava jeftinu popularnost i dopadljivost. On ne voli baroknu raspričanost. Njegov moto sadržan je u stavu: sa što manje izražajnih sredstava — reći što više, »manje je više«. Njegov moderan likovni jezik je konceptualan; sračunat ne toliko da razneži, već da potrese, uzbudi, da zaboli – da se slika doživi kao vlastita vizija i kreacija.

Jevta JEVTOVIĆ Likovni život, januar 1994.

Neke karakteristike Lainovićeve plastike zadnjih sedamdesetih godina pružaju izvesne opser­vacije koje dopuštaju da mu priznamo jednu original­nu relaciju prema pojmu – pisanja, u vezi koje su se zadnjih godina rodile univerzitetske teze, edicije i kolekcije.

Originalnost njegovog odnosa prema pisanju leži u činjenici da ovaj odnos izgleda potpun. Čini se čak da on predstavlja osnovnu postavku semantičnog univerzuma njegove slike.

Što se tiče pisanja potpisa, nikad se jedan slikar nije njime toliko igrao…

Budući je njegovo delo skoro potpuno monohromo belo, potpis se pojavljuje gdekad crvene bo­je, – usamljena i uočljiva boja u ovoj atmosferi golog platna – kao jedna rana koja krvari.

Slikarstvo Cvetka Lainovića, figurativno, ima kompleksan odnos sa pisanjem, jer sadrži ele­mente koji dodiruju sve što ovaj problem postavlja. O »alfabetskom« elementu maločas je bilo govora. Ali ovde ima mnogo više toga: o figuraciji koja je odmah uočljiva u svakom Lainovićevom delu i o činiocima ove vrste apstrakcije koje smo dotakli i koje su speci­jalisti za modema tumačenja umetnosti postavili u domen figuracije, dajući joj vrednost sličan lingvi­stičkom znaku sa dvojnim značenjem (foima i smi­sao). Ono što se u figurativnom slikarstvu smatra za »osnovu slike« i što umetnost enformela shvata kao »podlogu« – to je kod Lainovića sistematski obra­đeno na način da se nametne našem pogledu kao jedan čist list. I to je već uvođenje u koncepciju daje stvar slikana kao da je »napisana«. Što se tiče činio­ca »figuracije« koji je dominiran »crtanim« karak­terom svoje forme, i to na sistematski način, – ta fig­uracija obnavlja smisao pisma namećući očima svest o liniji izvučenoj sa tačkom – kao što se piše. Nalazimo se u stanju svesti ili sećanja ili prepozna­vanja jednog postupka pisanja.

Figurativne predstave ovde imaju primitivan karakter, – koji je prividni izgled figuracije — pisma »slike i koji je odgovarajući pandan njenom »pisanju u pismu« (potpis), manje-više tačnom, manje—više primenjenom, katkad završenom, katkad nedovrše­nom, isto kao crtež jednog lika, jedne kuće, planine, životinje, predmeta itd.

Stilski nivo Lainovićevog pisanja može da se nazove »ortografski« i za reči i za slike. Njegov ortograf je namerao postavljen kao kontrapunkt akade­mizmu.

Moriš RAPEN »Les cahiers de la Peinture« Leto 1989 PARIZ

Quelques ceractéristiques de la plastique de Lainovic dans les demièrs années 80 appellent cer­taines observations qui permettront de lui reconnaître une relation originale avec la notion d’écriture, autour de laquelle ont vu le jour depuis quelques années des thèses universitaires, des éditions et des collections.

L’originalité de son. rapport à l’écriture réside dans le fait que ce rapport semble construit. Il semble même constituer une donnée fondamentale de l’u­nivers sémantique du tableau.

Quant à l’écriture de la signature, jamais peintre ne joua tant avec…

Son travail étant, quasiment monochrome blanc, la signature apparait parfois rouge, couleur solitaire et saillante dans cette atmosphère de toile nue, comme une blessure qui saigne.

La peinture de Lainovic, figurative, a une relation complexe avec l’écriture, car elle comporte des éléments relevant de toutes les parties de la ques­tion. L’élément »alphabétique« a été cité plus haut. Il y a donc en plus: de la figuration, immédiatement apparent dans chaque oeuvre, et des composantes du type de cette abstraction qui vient d’être abordée et que les spécialistes du discours moderne sur l’art ont poussée dans le champ de la figuration, lui donnant valeur de signe similaire du signe linguistique à dou­ble face (forme et sens). Ce que l’on considère en peinture figurative comme »fond de tabelau« et que l’art informel conçoit comme »support« est systéma­tiquement travaillé par Lainovic de façon à s’imposer à la vue comme une feuille blanche. Et c’est déjà une introduction à la conception de ce qui est peint co­mme une »écriture«. Quant à la composante »figura­tion«, dominée par le caractère »dessiné« de ses for­mes, et de façon systématique, elle restitue le sens de l’écriture en imposant à l’oeil la conscience du tracé exécuté avec une pointe, comme lorsque 1-on écrit. On est en état de conscience ou de souvenir ou de reconnaissance d’une opération d’écriture. Les repré­sentations figurées ont un caractère primitif, appa­rence superficielle de la »figuration-écriture«, de l’oeuvre et pendant adéquat de son »écriture-écrit­ure« (la signature), plus ou moins exacte, plus ou moins appliquée, tantôt finie, tantôt inachevée, comme le dessin d’un personnage, d’une maison, d’une montagne, un animal, un objet, etc.

Le niveau stylistique de l’écriture de Lainovic peut être dit »orhographique«, pour les mots et poul­ies images. Son orthographe, intentionellement, se place en contrepoint de l’académisme.

Maurice RAPIN »Les Cahiers de la Peinture« Eté 1989 PARIS

BELO I EKSPRESIONIZAM

Cvetko Lainović, nesumnjivo jedna od ključnih ličnosti naše savremene umetnosti, potekao je iz sredine otvorenog duha koja je svetu dala velikane naše kulturne istorije. Slikar osetljivog, halucinantnog i vizionarskog duha opredelio se za ekspresionistički način izražavanja. Pokušavajući da otkloni sputanost realizma zadržanog samo u granicama početnog, sadržajnog i stilskog bitisanja, upušta se u izobličenje figuralnog oblika, kako bi početna zamisao bila što bogatija i šokantnija, a izražena pre svega sigurnim crtežom prema kome umetnik ima urođenu sklonost.

Nakon završene akademije nastaje period istraživanja i umetničkog sazrevanja koji nosi bogat dijapazon interesovanja, dao je izvestan broj zrelih delà, čak antologijskih za taj period crnogorskog slikarstva. U daljem traženju i nalaženju sopstvenog slikarskog stila, boja će biti sve manje zastupljena ustupajući mesto čistoj slikarskoj materiji monohromne strukture, gde će se pojaviti sasvim bela površina u čijoj naglašenoj fizikalnosti nema ni traga iluzije prostora. Preduslov rađanja bele slike jeste „otkrovenje” idioma belog, specifičnosti njegove hromatike i optike, kao i psihofizičke reakcije koju izaziva. U trenucima tumačenja onoga što se nalazi iza vlastitog obličja slikar je video sopstveno lice i figuru u ogledalu kao fizionomiju bleštavo bele svetlosti, koja je otelotvorila magijsku formulu da se zakorači u svet večnosti. Tada je belina postala prostor oslobađanja i stvaralaštva, provokacija i fenomen pronađenog autonomnog simbolizma. Ona se ponudila kao jezik velikog potencijala, a za uzvrat je tražila od umetnika visoku likovnu kulturu i naglašenu senzibilnost, lako punih trideset godina slika isključivo bele slike, ne smatra se monohromnim slikarem, jer belu paletu doživljava kao i sve ostale i u njoj nalazi dovoljno i beskonačno izražajnih mogućnosti da bi bio ravnopravan sa ostalim slikarima. On nesmetano crpi energiju iz svoje bogate povesne riznice i pri tome više nego ikad podhranjuje svoj beli hedonizam.

Slikanje bele slike postavlja načelna i sudbinska pitanja vezana za egzistenciju čitave moderne umetnosti. Ons se suprotstavlja modelu slike, tradicionalnom ili modernom, kao i strukturi, zasnovanoj na odnosima boja. S jedne strane ona može da uputi na poništavanje slikarstva, na njegovo utihnuće u ne-boji, ali s obzirom na svetlost, ona još uvek zadržava neke kvalitete pikturalnosti i zato može da uživa u svojoj izdvojenosti i ekskluzivnosti, kao proizvod prefinjenog duha. Bela slika ima latentnu sklonost metafizici, koje belo shvata u širokom rasponu između sve ili ništa, između apsolutnog bića i nebića. Ona je instrument iščeznuća slikarstva, ali i njegove obnove, znak isparavanja slike u sferu duhovno jednakog, kao i njenog metaforičkog pretvaranja u ne-materiju, u svetlost (Dejan Sretenović). Tako je bela slika i poslednja slika, znak samoukinuća umetnosti i prelaska sa one strane estetike (Maljevič), ali i početak jednog novog delovanja i poziv na put njenog poimanja kao: boje, ne-boje, skupa svih boja i svetlosti, neutralnosti i nade, ćutanja koje nije mrtvo, već je puno mogućnosti, podatno meditaciji jer je samantički prazno i nenametljivo dok čeka da mu se ugradi smisao i sadržaj. Belo je čistota, svetlost, iluzija, priroda i uzbuđenje zavodljive neuhvatljivosti.

Bele slike Cvetka Lainovića imaju svoj život određen crnim linijama, putuju kroz dimenzije bitisanja, ponekad nas podsete na prapočetke umetnosti utisnute na zidovima pećina, navode na traženje unutrašnje istine i vuku dodirivanju vatre savršenog. Odbacivši sve suvišno, došao je do suštine, ostala je samo tanka crna linija na masivno granulisanoj peskovitoj i na kraju ravnoj beloj površini. Crtež kao glavno izražajno sredstvo umetnika, menjao se. U početku je bio razuđeniji, priđjiviji, masivniji i grublji. Krajnji redukcionizam tog linearnog zapisa postigao je dugotrajnim traganjem za čistotom i čednošću izraza kao idealom totalnog pročišćenja, a ne osiromašenja slikarskog jezika. On nas uvlači u ovaj jednostavan i nadahnuti način prikazivanja, koji skoro da je dečiji, a ipak tako duboko prožet razlozima postojanja. Cilj je sa što manje izražajnih sredstava red što više. Svi suvišni detalji su otklonjeni u početnoj zamisli, jer ne vode ka skladu celine i uništavaju ekspresivnost slike, narativnosti nema, već je pažnja momentalno zaustavljena.

Bela boja i crna linija su dva elementa u čijim suprotnostima slikar gradi ekspresiju koja emituje neslućeno duhovno bogatstvo. Linije nam govore o temi, a u isto vreme grade savršeno uravnoteženu kompoziciju. Tišina, mir, tajnovitost, a takođe i veliki unutrašnji smisao, dosegao je i tematski i kompoziciono. Čak i u okviru već poznatih sadržaja i motiva, slikar na samo njemu svojstven način, umetnički transponuje likove i predmete, stvara nove sadržaje, ulazi u srž istine, implicira izvesnu erotiku doživljaja koja završava u prelasku u neko meditativno ili komplementarno stanje.

Prvobitna ideja na sliđ tokom rada nestaje i stvara se proces naviranja novih kontemplacija i pojmova. Realizovana konačna struktura, odnosno misao je slikarev duh. Crne linije tada razotkrivaju svoju mističnost i umetnik tako briše granice između spoljašnjeg vidljivog i unutrašnjeg nevidljivog. 0 toj težini rađanja delà govori nam ijedna umetnikova zapisana misao: “Slikanje je borba protiv prenošenja svog duha na površinu platna.”

Tragajući za istinom magnetski je privučen biblijskim zapisima, čiju složenost svodi uvek na suštinu i upravo ta jednostavnost i svedenost izraza dovodi do takve obogaćene ekspresivnosti da slika poprima odlike univerzalnog i fantastičnog. Ljubav između Bogorodice i njenog deteta postaje ljubav za sve, ljubav uopšte, ljubav kao pojam. Umetnik se trudi da dođe do unutrašnje istine bića, ali i do unutrašnje istine stvari. Francuski istoričar i kritičar umetnosti Monder Ben Milad je to perfektno uočio rekavši da nas naslikana flaša, na primer prisiljava ovom tehnološkom skromnošću „da prihvatimo sve reči jedne poeme za koju bi se verovalo da ju je apsolutno nemoguće napisati”.

Poznat kao odličan portretista, jedan od najboljih u Evropi, on svoje veliko interesovanje za ljudsku dušu i zakulisnost njenih uspomena, bola, iskustava ili velova tajni razotkriva u svojim crtežima i portretima, pred kojima često više razmišljamo kada se udaljimo i tragamo za sugestijama i smislom, a osećamo neku prikraćenost u utisku dok stojimo pred njima. Neke tajne ponekad ne treba pričati, one obogaćuju čovečiji um i čoveka okreću ka samome sebi.

Specifična svedenost crteža na belim slikama Cvetka Lainovića se ogleda u nesvesnom i suptilnom zatvaranju umetnika u jedan ograničen mikrokosmos jer pruža mogućnost ispitivanja i negovanja najtananijih segmenata slikarskog mišljenja i delovanja. Njegova likovnost dokazuje hipersenzibilnog umetnika i zahteva hipersenzibilnog posmatrača, koji će biti uzajamno povezani u čulnoj percepciji koja proizvodin iznenađenje, iziskuje mentalni napor, jer budi i pokreće misli, ali posvećenima nudi svojevrsno uživanje. Ovo slikarstvo je plod ogromne pokretačke energije univerzuma ovaploćeno u stvaralačkom činu koje združuje božanstvo, ljubav, umetnost i umetnikov identitet.

Mariola Samohod

Héritier des penseurs du »vide«, à la manière de Jean de la Croix et des hésychastes autour de Grégoire Palamas, Lainovic se veut rempli du rien, pour restituer en lui l’énergie.

Surgit dans ce mouvement son immense oeu­vre picturale depuis des décennies-indicible pro­fondeur et émotions de ses »sinopsis«, de ses lignes incisives qui tracent un parcours existentiel, visages de femmes, »icône« d’une mère douloureuse, nostalguque et noble, courbes des dos sublimés, surfaces peintes à la limite de l’essence de la peinture, blanc fondamental, dans lesquelles s’expriment les tensions tragiques de l’humanité et quelque sens ésotérique que ce peintre-philosophe est le seul à nous suggérer progressivement.

L’oeuvre de Lainovic est un langage de poésie du trait souple dans une lactation picturale. Elle évoque dans un affleurement la structure et la composition d’une tradition byzantino-slave.

Dictée légère sur une surface faiblement granulée, sableuse, blanche encore une fois, comme passé au miel de colza du Tam. Trait fragile qui fait naître une forme amincie, suggestivement incom­plète. Le geste esquissé indique la tâche mystérieuse en train de se faire, la réalité frêle d’une possession dépossédante, incertaine, cantonnée dans la brume des citations éliptiques.

Parler de lui. Parler d’un Mondrian arbores­cent, d’un Pascin à la volupté allanguie, d’un Fautrier opaque, d’une glose rupestre de Tassili, d’après Byzance, d’un Dubuffet féminisant, ce serait trop restreindre tout en l’enrichissant, le discours sur la singularité de Lainovic qui est resté pour d’autres et pour lui-même un grand pédagogue de l’itinéraire des enfantements et de la croissance des enfaces de l’art. L’incision une fois faite, l’oeuvre commence. Une fois libérée, la couleur, éprouvée dans sa dominante propre, ne se »calme« jamais.

L’Oeuvre de Lainovic est essentiellement une oeuvre de recueillement. En même temps, elle est une oeuvre de fraîcheur redonnée, elle dépasse ses appar­entes limites, elle dépasse même ses propres limites. Cette peinture est le fruit d’une relation forte entre son corps et son esprit, entre l’Enérgie Motrice de l’Univers, la Femme — la fluidité, le Cosmos et l’Etre personnel qu’il incarne. Lainovic lâche, au point fort de sa méditation, la bride à l’instinct créateur pour une partition musicale, fusionnelle entre le divin, l’amour, l’art et l’identité de l’artiste.

Paris, août 1995 Marc Debergh historien et critique d’Art

Naslednik mislilaca »praznine«, Lainović. poput Zana De La Kroa i isihasta oko Gregoara Palamasa, želi da se ispuni ništavilom kako bi u sebi obnovio energiju.

U takvom nemiru iskrsava ovo ogromno slikarsko delo koje već decenijama predstavlja neizrecivu dubinu i emociju njegovih »sinopsisa«, njegovih oštrih linija koje trasiraju jedan egzistenci­jalni deo puta, ženska lica, »ikonu« jedne nostalgične i plemenite majke na mukama, zaobljenosti sublimi­ranih leđa, površine naslikane na ivici suštastva slikanja, gde je osnova – belina i gde se u svemu ovome izražavaju tragične tenzije čovečanstva i nekakav ezoterični smisao koje nam jedino ovaj slikar-filozof uspešno sugeriše.

Lainovićevo delo je poetski jezik vitke linije u jednoj pikturalnoj laktaciji. U tom svom tihom izranjanju, ono podseća na strukturu i kompoziciju vizantisko-slovenske tradicije.

Laka transkripcija na ovlaš granulisanoj. peskovitoj površini, i dalje uvek beloj, kao da je na nju nanet med repice iz Tama. Krhka linija koja rada stanjenu sugestivno nepotpunu formu. Skicirani pokret ukazuje na tajanstvenu mrlju u trenutku nasta­janja, na tanašnu stvarnost jedne neizvesne vlastitosti koja razvlašćuje, koja je omeđena u magli eliptičnih poruka.

Govoriti o Lainoviću isto je što i govoriti o jednom očvršćenom Mondrijanu, o jednom Pascinu čežnjutive pohote, o jednom neprozirnom Fotrijeu, o jednom pećinskom tumaču iz Tasalija, o vremenu posle Vizantije, o jednom mekoputnom Dibifeu, – ali to u isti mah znači previše skučiti, mada i obogatiti, raspravu o jedinstvenosti ovog slikara koji je i za druge i za samog sebe ostao veliki pedagog na putu rađanja i razvitka detinjstva umetnosti. Kad se napravi rez, nastaje delo. Kad se oslobodi, boja – doživljena u svojoj čistoj bitnosti – više se nikad ne »smiraje«.

Lainovićevo delo je u suštini delo zaoku­pljenosti mislima. Istovremeno, ono je delo povraćene svežine, ono prevazilazi svoje prividne granice, ono prevazilazi čak i sopstvene granice. Ovo slikarst­vo je plod jednog čvrstog odnosa izmeću njegovog tela i njegovog duha, između pokretačke energije uni­verzuma, žene-fluidnosti, kosmosa i personalnog bića koje on ovaploćuje. Na vrhuncu meditacije, Lai­nović popušta uzde stvaralačkom instinktu da ostvari jednu muzičku partituru, koja združuje božanstvo, ljubav, umetnost i umetnikov identitet.

Pariz, avgust 1995.

Mark Deberg istoričar i kritičar umetnosti.

POJMOVNA TOTALIZACIJA

Lainovićev svijet bez sjenki, ukidanje kon­vencionalne percepcije i uvođenje pojmovne totalizacije preko suštinskih značenja bića, predmeta i prostora, su znakovi sa nedovršenog bijega od istine koja može da prevari. Ova, naizgled paradoksalna konstatacija, nalazi najljepšu potvrdu u jednoj drugoj, usputnoj slikarevoj misli: »Svako duhovno otkriće obnovi sumnju da sjutrašnjica predstavlja budu­ćnost«. Ovo nas vraća na početni impuls Lainovićevog slikarstva, težnju arhaizirajućem rukopisu i osvitu umjetnosti, kad je svaka crta, lik i slikovni zapis bila komunikacija sa stvarnim i nestvarnim svi­jetom i, ujedno, poruka za budućnost. Otud Lainovićevi likovi, oni neuslovljeni modelom, imaju izraz za koji se može reći da je vječito isti, rasterećen i ogoljen onoliko koliko slikar računa na našu korekci­ju sa snagom njegove imaginacije. U tom sklopu je i signatura koja zajedno sa vizijom ide često od ele­mentarnog – konkretnog ka apstraktnom zapisu i nezaobilazni je detalj i dopuna vizije.

Tamo gdje ne koristi znake univerzalne pojmovnosti Lainović stvara čisti, »haiku« zapis, upe­čatljivu viziju, kao škrti ostatak zasljepljujuće svjet­losti na zatvorenim kapcima.

Konačno, podloga za likovne zapise Cvjetka Lainovića, je brižljivo urađena bjelina, strukturirana, ali oslobođena upadljive reljefnosti, kao polusvjest koja ukida sjenke, dimenzije i prostor da bi, samo trenutak pred kidanje, ostao pojam utisnut drhtavim, arhaizirajućim pismom.

Mladen LOMPAR »MONITOR« 2. VIII 91.

Ako je Petar Lubarda svojom »Bitkom na Vučjem Dolu« označio početak rađanja crnogorske savremene umetnosti, onda je Cvetko Lainović doveo taj grandiozni ciklus do samog kraja, suočivši ga sa belinom i ništavilom.

Vrativši sliku na sam prapočetak, na belinu iz koje se sve rađa, Lainović se našao pred zidom — bio je to zid gorštačke kuće ispran kišama i vetrovima, pun tajnovitih značenja, ogrebotina i tragova vreme­na.

Rapavi zid obojen grubom četkom, uz koji u predvečerje čuče starci i savijaju cigare od domaćeg duvana.

Zid kojem se uvek iznova vraćamo tražeći izgubljeno poreklo.

Zid ispred kojeg, su stajali težaci, trenutak pre no što će njegovu belinu obojiti praštavi cinober nji­hove krvi.

Zid koji u sumraku svetli gore, u sivoj plani­ni, kao neosvojivi beleg.

Bedem detinjstva.

Simbol nevinosti,

Belina u slojevima koji joj daju neslućenu dubinu…

Šta je crtež?

Seizmograf duše.

Slikajući, slikar može da laže, da se skriva u veštini i vatrometinama harmonija; ali crtež ga odaje – on je svojevrsni detektor laži, kičma kompozicije, suština likovnosti.

Prošavši dugi likovni put, lutajući kroz različita razdoblja, tehnike i stilove, Lainović se oslo­bađao suvišnog prtljaga, približavajući se mukotrpno i strpljivo suštini slike.

Kao što se uživač, bolestan od slatkih poroka, oslobađa jednog po jednog zadovoljstva, sve dok ne dostigne potpunu posvećenost i askezu kroz duge periode posta i molitava, tako se i ovaj slikar vraćao kroz vreme, sve dok nije postigao savršenu neposred­nost dečije ruke, koja po zidu u hodu vuče liniju svog kretanja.

To dete ima iskustvo starca, a taj starac je, opet, uspeo da zaboravi istoriju umetnosti i da srećno podetinji.

Ipak, ovo nije radosno slikarstvo!

Bela boja u Kini označava duboku tugu.

To je tuga od saznanja da smo se iz beline rodili i da se u belinu vraćamo, ne ostavivši na njoj nikakav trag.

Lainović je to shvatio, pa je u beli zid upisao karakter i rafirman svoje slikarske ličnosti.

Prolazeći pokraj zida nacrtao je rečenicu: Ovde sam bio i otišao, Cvetko Lainović.

Momo KAPOR Politika, jul 1991

Kuriozitet slika Cvetka Lainovića, počiva u činjenici da su one slikane na način gde je bela naslikana površina slična papirnoj osnovi preko koje slikar upisuje linearni crtež. Na platnu ovaj direktni crtež, »grubi« i skromni, budući da je lišen svih izveštačenosti, neobično podseća na jednog golog čoveka koji se našao u palati. Figurativno, ovaj crtež je takođe predstavljanje gole realnosti.

Kreativni akt je doveden do jedne ekspresije toliko materijalno redukovane i tako govorno bogate da na ovim slikama više nego bilo gde u današnjoj umctnosti bi bila opravdana konstatacija da »manje znači više« i da nigde bolje ne bi pristajalo korišćenje naziva minimalizam. Evo nam ovde figu­rativne minimalističke umetnosti veoma visokog nivoa sa konceptualnim interesom.

… očigledna dvoznačnost između crteža i slike, koja čini kuriozitet i originalnost platna Cvetka Lainovića.

Sa Lainovićem traženje nije više u stadijumu ispitivanja.

MONDER BEN MILAD LES CAHIER DE LA PEINTURE PARIZ, FEBRUAR 1988

La curisoité de.. toiles de Lainovic réside dans le fait qu’elles sont prepareés à la peinture blanche de façon à devenir un support—papier, car le peintre va inscrire dessus un dessin linéaire. Sur la toile, ce dessin direct, »brut« et modeste, étant dépourvu de toute sophistication, a une insolite apparence d’un homme nu dans un palais. Figuratif, ce dessin est egalement la représentation d’une réalité nue.

L’acte créatif est ramené à une expression si réduite matériellement et si riche sémantiquement que plus que nulle part ailleurs dans l’art actuel ne se justifierait mieux le constat que »moins, c’est plus« et ne conviendrait mieux l’utilisation du tenue »mini­malisme«. Voici un art figuratif minimaliste d’un très haut niveau d’intérêt conceptuel.

… flagrante ambiguité entre le dessin et la peinture qui fait la curoisité et l’originalité des toiles de Cvetko Lainovic.

Avec Lainovic, la recherche n’est plus au stade de l’interrogation.

Mondher BEN MILAD LES CAHIERS DE LA PEINTURE PARIS, FEVIRIER 1988.

Када је у питању опус Цвјетка Лаиновића, треба имати на уму одлику његовог немирног духа који је у сталној потрази да досегне задовољавајући сгепен садржајне и ликовне перфекције. Његов приступ дјелу је стога усмјерен ка феноменолошки тајновитим, до извјесне мјере контролисаним својствима стварања, чије оквире неосјетно али стално помјера. Особиту пажњу посвјећује простудираним, осмишљеним тематским, понајвише примарним садржајима слике. Настоји да их оформљује до потпуне логичке, њему одговарајуће заснованосги и, наравно, задовољавајуће материјалне засићеносги. Умјетничко дјело је за њега феномен брижљивог промишљања и откривања свих компоненти, од подсвјесних, ирационалних, до формалнојезичких, те и јасно казиваних ликовних одлика којима даје једнако важно мјесго. Слика се на тај начин, у његовом казивању, испољава не само као одређена естетска категорија, већ исто тако као комплексна, симболичка, ништа мање метафизичка пројекција одређеног стања свијести. Лаиновић, може бити, тога није увијек свјесган, обзиром да се, као ријетко ко, стваралачком чину посвјећује са увјерењем и у потпуности. Тај аспект је уткан у структуру промишљања коју слиједи и улијева у тајновите слојеве, наизглед, једноличних, али ипак, веома сложених пиктуралних назнака. Велику пажњу прптом поклања хроматски успосгављеним односима уочљиве енформелисгичке потке, коју допуњује урезаним цртежом одговарајућег призора, иначе основног носиоца ескпресије дјела.

Здравко Вучинић

Najpre da kažemo da se umetnost Cvetka Lainovića »nalazi sa dnige strane prepoznatljivog sveta, učestvujući u izražajnoj apstrakciji, sa jedva delimičnim rasterećenjem formalne strane – da se više insistira na sadržajnosti«, kao što opravdano tvrdi ALDO GETI u predgovoru kataloga. A mi dodajemo da je Lainovićeva umetnost sazdana od ekspresije koja se dobrovoljno predaje najjačim impulsima i neobičnim instiktima. Jednom rečju, to je slikar koji nas nagoni na meditaciju.

Monika Skarnekia RIM

»ALEKSIS«, maj 1977

Cominciamo subito col dire che l’arte di Lainovic »si pone al di là delle frontière del mondo riconoscibile, partecipando all’astrazione espressiva, con un parziale alleggerimento del lato fórmale per una maggiore insistenza sul lato contenutistico« come giustamente afferma Aldo Ghetti nella presentazione al catalogo. E noi aggiungiamo che quella di Lainovic è un’ arte fatta di espressione che si abbandona volentieri agli impulsi più violenti, agli istinti più insoliti. Un pittore, in definitiva tutto de meditare.

Monica Scamecchia ROMA

»ALEXIS« maggio, 77

Čisto i smelo; – tragati za jednom linijom, integralom bezbrojnih crta izvedenih da bi što vernije oponašale predmetno, plastično i vidljivo. Sačekati strpljivo da raka zaboravi svesnu težnju ka zaboravl­janju, da se pokrene kad prevlada tamni, arhetipski podstrek. Hrabro urezati liniju – Sadržajnicu, Kičmenicu, – Smisaonicu; koja ništa ne oponaša, koja tvori ideju samu, koja je sredstvo i cilj sam.

Urez brazda belu, masnu, žitku materiju. Ona je bela, jer je suštastvo crteža takvom zahteva; ona je bela jer je u sadejstvu sa urezanom porukom – ele­mentarna i osnovna. Svedena je kao i crtež, sveobuh­vatna takođe, jer je izvor i utoka svih boja. Paradigma svetla, simbol vida, usisava nas elementarnošću belila; ne gledamo namah Lainovićeve slike – mi gledamo Lainovićevim slikama.

Skoljeni belim, uronjeni u njegovu apsolutnu dvogubost – od radosti do tuge, – uplovili smo u Vreme, u sveponištavajuću večitost. Odgonetajući crtež, sada, »s onu stranu« slike, raspoznajemo blagi smešak čovekovoj sujetnosti i taštoj uverenosti u jedinstvenost vidljivog sveta i sadašnjeg trenutka. I kada je urezani lik na rubu groteske, smešak nije zlu­rad i zajedljiv, već pomirljiv i setan. Prizor odiše sveprisutnom duhovnošću koju bi, verajući čovek, mogao da oseti kao prisenak religioznosti.

Nikola MIRKOV

Le opere di Lainovic potrebbero essere cata­lógate frettolosamente come minimaliste, ma preferí­anlo scostarci da defmizioni di comodo che potreb­bero limitare la valutazione di pagine che per liberta c autenticitá ci conducono piuttosto sulla strada di un’espressione puramente poética. Lainovic dipinge da dentro; il segno gli serve solo per accennare agli occi l’entrata e l’uscita dal suo mondo interiore. II disegno é scabro, rígido, come inciso e si insinúa in un campo abbacinante, fra tracce di materia e di colore: e come guardare una paesaggio durante un temporale notturno. Raramente si nota del compiacimento fór­male; pih spesso si é coinvolti in questo linguaggio semplice e ¡Iluminante come quello di un bambino, eppure cosí significativamente addentro ai motivi dell’esistenza. Tra disegno e scrittura (non di rado la firma dell’autore stesso figura come elemento gráfico all’interno dell’intera composizione), i lavori di Lainovic si costituiscono a imagine, consunta, del paesaggio interiore, dove resta viva l’idea, la memo­ria, il suono delle parole, il ricordo delle forme.

Nicola Nuti La Gazzetta di Firence, 27. IX 91.

Djela Lainovića mogla bi na prvi pogled da se označe kao minimalistička, ali mi više volimo da se odvojimo od olakih definicija koje bi mogle da ograniče vrijednost ovih djela koja nas svojom slo­bodom i autentičnošću vode na put jedne čisto poet­ske ekspresije. Lainović slika iznutra. Crtež mu služi samo da vizuelno označi ulaženje u svoj unutrašnji svijet i izlaženje iz njega. Crtež je rezak, ozbiljan, kao urezan i uvlači se u jedno blještavo polje, između tragova materije i boje. To je kao da gledamo jedan pejsaž zahvaćen noćnom olujom. Na ovim slikama sc rijetko opaža formalno zadovoljstvo. Najčešće smo uvučeni u ovaj jednostavni i nadahnuti način izražavanja koji skoro da je dječji, a ipak tako duboko prožet razlozima postojanja. Između crteža i pisanja (nerijetko je autorov potpis pretstavljen kao grafički elemenat u unutrašnjosti čitave kompozicije), djela Lainovića se uobličavaju kao sažeta slika unutrašnjeg pejsaža u kome ostaje živa ideja, pamćenje, zvuk riječi, sjećanje na oblike…

LA GAZETA DI FIRENCE, petak, 27. septembra 1991 Nikola Nuti

GOVOR BJELINE

»Samoća izmiješa boje i stvori bijelu«. »Predmet vidimo zahvaljujući liniji, a linija ne posto­ji.« Eto opisa Lainovićevih slika od slikara lično. Crtajući i slikajući preko četrdeset godina došao je do tih ubjeđenja.I uz pomoć matematičkih znanja – jer je studirao i predavao i matematiku, i uz pomoć druženja s probranom literaturom (osobito fran­cuskom, ali i sa Dostojevskim). I posebno, pod uticajem saznanja o ljudima, jer je stotine portreta, kao crteže i slike, uradio sa dubokom zainteresovanošću za lik, fizički i duhovni izraz slikanoga. »Razbijena osoba nije za slikanje već za opisivanje« – slikarev je zaključak o tome.

Prihvativši kao pravilo maksimu do koje je došao u traganju za svojim izrazom: »Suština mod­ernog mišljenja: pretvoriti mišljenje u bijelu boju«, on je postepeno, ali odlučno i definitivno prekrivao platno slojevima bijele boje, čineći sliku vidljivom minimalnim primjesama okera ili sivog. Sve više redukuje oblike, gotovo ih svodi na liniju koja treba da usmjeri gledaočevu misao ka asocijaciji koju mu slikar nameće.

Ovakav slikarski postupak nije lak. Naprotiv. Da bi se na bijeloj površini izrazio određeni sadržaj sa svega nekoliko linija, likovni rukopis mora biti maestralno siguran, ne smije biti greške, nema popravke.

Olga PEROVIĆ

LAINOVIĆ poučava umetnost. Jedno lako izranjanje i tek naznačenost crtežom bliskim crtežu PASENA, FOTRIJEA, ENGRA i PIKASA. LAINOVIC je moderan.

Ljubavi tonu u maglu, koju možeš šeći nožem. Izmišljena životinja strpljivo grebe kandžom sneg ne bi li otkrila crvenu zemlju.

Crta je započeta, presečena, naznačena kao kradom, zacrtana u fluidnoj belini, zatim ponovo prekrivena naslaganim belinama. Preobražaj je prisu­tan počevši od prvih dodira četke: crtež često crvenkast, kadkad plavkast, mrlje češće utrljane nego istaknute…

Ovo redukovano korišćenje četke kojom se crta, da bi se predstavilo jedno telo, jedno lice, jedno drvo, suprotno je složenosti obrade površine, koja je zrnasta, reljefna, četkana, kao ispucala, više puta premazana.

Stvaranje u belom dobija smisao vremena: od dužine slikanja do širine znanja, od širokih odlaganja sećanja do laganog napora u zaboravu, od kvazi—imobilnosti materije do istorije zbijene u umet- nosti.

Nežna crta, nedorečena forma, skicirani potez, obojena mrlja neispunjena, primaran lik, – daju osećanje jedne neuhvatljive realnosti, izne­nadnog lapsusa, kratke aluzije, nezavršenog pose- dovanja, okrnjenog citata, izčezle opsene. Belo ima ulogu jednog zdanja masivnog i učvršćenog u legen­di davnih predstava. Krhko značenje linije javlja se kao rezultat poznavanja svih osećanja.

LAINOVIĆ je učinio »putovanje osetljive osobe«: došao je do granice emocije tako što je zaobišao činjenice koje su se nagomilale u umetnosti…

»Skica«, »sećanje«, »idila«, »u prirodi«, to su nazivi koji smeštaju u svakodnevni život ono što slike konkretizuju za jednu fluidnu, pažljivu i obnovljenu čovečnost.

Metafora beloga ovde je okrenuta od zabora­va ka realnosti, od zamišljenosti ka uzbudjenom povratku, od praznine ka funkciji umetnosti.

REJMON PERO »MANIFEST«, mart 1986, PARIZ

Lainovic enseigne l’art. Un affleurement et un effleurement du dessin proche de Pascin et de Fautrier, d’Ingres et de Picasso. Lainovic est un mod­erne.

Les amours se noient dans un brouillard à couper au couteau. L’animal fabuleux gratte d’une griffe potiente la neige pour retrouver une terre rouge…

Le tracé est amorcé, interrompu, relevé en glissade, gravé dans le blanc fluide, recouvert de blancs superposés. La métaphorisation est donc accessible à partir des traces laissées par le pinceau: dessin souvent rougeâtre, quelquefois bleuté, taches frottées plutôt qu’étalées.

Cet emploi réduit du pinceau dessinant – pour la représentation d’un corps, d’un visage, d’un arbre – s’oppose à la complexité du travail de la sur­face: granuleuse, bosselée, brossée, fendillée, reprise plusieurs fois.

La mise en blanc prend le sens du temps: de la durée de peindre aux épaisseurs du savoir, des vastes délais de mémorisation au lent effort de l’ou­bli, de la quasi-immobilité de la matière à l’historié accumulée de l’art. Le trait fragile, la forme incom­plète, le geste esquissé, la tache non remplie, l’image primaire, donnent une sensation de réalité fugace, de lapsus soudain, d’allusion brève, de possession inachevée, de citation tronquée, de mirage évanoui.

Le blanc joue le rôle d’une fondation, mas­sive et ancrée dans la légende des images passées. Le sens fragile, du trait apparaît comme l’aboutissement d’une connaissance de toutes les sensations.

Lainovic a fait »le tour du sensible«, revient an bord de l’émotion par le détour des faits accumulés de l’art.

»Ebauche«, »Souvenir«, »Idylle«, »Dans la nature«, sont les titres qui localisent dans la vie de tous les jours ce que les tableaux concrétisent pour une humanité fluide, attentive, renouvelée.

La métaphore du blanc est, ici, orientée de l’oubli à la réalité, de l’absence au retour ému, du vide à la fonction de l’art.

Raymond Perrot »MANIFESTES«, mart 1986. , PARIS

Bravurozan crtač, Lainović je svoju viziju sveo na uzbudljiv odnos delikatne crne linije i opore, robustne bele pozadine, prevodeći svoju misao na ogoljene, jednostavne istine o smislu postojanja i ljudskih odnosa. Prihvaćen od samog početka kao autentičan umetnik i svojevrstan tumač vremena u kom živimo, slikar je iskreno inspirisao mnoge domaće i strane komentatore – likovne kritičare, pes- nike, književnike – da napisu mnoge iskreno oduševl­jene tekstove o njegovoj originalnoj umetnosti. Ti tekstovi, pored samih slika, ubedljivo potvrđuju daje Cvetko Lainović umetnik čije se delo izdvaja origi­nalnošću, ali istovremeno skladno uklapa u epohu kojoj pripada. Svojom humanom porukom Medi- teranca po mentalitetu, Balkanca po temperamentu, predstavlja danas nezaobilaznu vrednost u inače bogatoj riznici crnogorske umetnosti.

Na kraju, pomenuo bih činjenicu da je u pitanju visoki intelektualac koji je i sam autor više knjiga poezije i razmišljanja o umetnicima i umet- ničkom delu.

Prof. dr Stanislav Živković

Svetislav Basara NEVIDLJIVA FIGURACIJA

Jednom sam negde pisao o tome da je per­spektivno slikarstvo dalo veliki doprinos dehristi- janizaciji i desakralizaciji sveta tima stoje kanonizo- valo nesavršenost ljudske percepcije i ustoličilo je kao konačnu granicu univerzuma. Upravo iz tog razloga hebrejska tradicija zabranjuje pravljenje slika i rezanje kipova. Figuracija je jednako bezbožna kao i apstrakcija. Postavljena na zid svaka nam slika gov­ori: »Iza ovoga stoje na meni ne postoji ništa. Postoji samo ono što se vidi. Jedina transcendencija jeste slika viđenog.« Šta, međutim, da radi slikar ukoliko je pobožan, a ipak želi da slika, kao stoje to slučaj sa Cvetkom Lainovićem? Kako izbeći i figuraciju (idol­atriju) i apstrakciju (haos)? Mora daje potrajalo dugo dok Cvetko rešenje nije našao u mističnoj jednos­tavnosti beline.

Kao što znamo, belo u sebi sadrži sve ostale boje, što je integrativni momenat, dok je cmo – kojom Lainović islikava svoje svedene likove i pejsaže – odsustvo boja. Rezultati đobijeni iz tako defmisane strategije posledica su izvesne smirenosti uma. Mada se tim slikama često insinuiraju rođačke veze sa slikarstvom dalekog istoka, nisam siguran da stvari tako stoje; one nastaju iz sublimisane vizanti- jske tradicije. I za tu tvrdnju imam dokaze: nema per­spektive, nema »realizma« (koji je oholo podražava- nje čina Kreacije); osnovni utisak koji ta platna ostavljaju na posmatrača jeste – mir.

Pozabavimo se nakratno metafizikom La- inovićevih slika jer je tu reč o metafizičkom sli­karstvu koje je, na prvi pogled paradoksalno, najs- rodnijc De Kirikovom pristupu. Ako De Kiriko slika užasnu samoću čoveka bez Boga, na Lainovićevim platnima vidimo takođe usamljenost, ali to je sada usamljenost u Bogu, usamljenost kao odvraćenost od varljivog šarenila sveta, sakralna uronjenost u sebe. I – iznad svega – duboko poštovanje tvorevine, kako ljudskog lika, tako i prirode. Iako majstor portreta, Lainović zna da je reprodukcija nekog lika istovre­meno i njegova degradacija i solidifikacija. Stoga na njegovim slikama nailazimo samo na simbole, tačnijc ideograme likova i objekata.

Svi ti likovi i objekti smešteni su na kom­pleksna bela polja. Tako veoma često ono što je kod ostalih slikara u drugom planu – pozadina – na Lainovićevim platnima izbija u prvi plan. Dugo sam mislio: otkuda ta opsednutost belom bojom? Na kraju, preostao mi je samo jedan odgovor: zbog opsednutosti nebom. Plavetnilo našeg zemaljskog neba potiče zbog množine slojeva prozračnog; nanoseći bezbrojne slojeve bele boje i Lainović postiže utisak plavetnila darujući nas mnoštvom malih neba koja prosijavaju narastajući! tamu ovoga veka.

Uprkos toj svedenosti, Lainović uspeva da se ogleda u svim »žanrovima«. Imamo tako sakralno slikarstvo, seriju Isusovih likova, Usekovanje sv. Jovana, Belog Andjela; tu su pejsaži, mrtve prirode, portreti, pa čak i aktovi kojima se erotika nikako ne može poreći uprkos oskudnosti figuracioje. No, eroti­ka se i sastoji u suptilnim naznakama; sve ostalo je u manjoj ili većoj meri pornografija.

Da stvar bude dodatno intrigantnija, Lainović ima i bedekere za one koji se odvaže da urone u bele svetove njegovih slika. To su ultrakratke priče, zapisi koji izmiču svakoj definiciji. Tek onaj ko pogleda njegove slike, pročita njegove zapise i ko provede neko vreme u Cvetkovom društvu može steći koliko toliko verodostojan uvid u dubine i vrednost njegov­og projekta.

Ja imam tu sreću i zato mogu da kažem:

Cvetko Lainović (koji je pre mistik nego slikar), mada to krije kao zmija noge, želi da naslika Boga, Božije energije i energije samog stvaranja. Budući da je Bog nevidljiv, taj Grigorije Palama slikarstva prinuđen je da se služi jedva vidljivom fig­uracijom, mada bi, uveren sam, voleo da odbaci sve.

Najviše ga volim kada na platno stavi malo bledozelene boje, uhvati se za glavu i kaže:

»Auh, šarena mi ova slika,«

Strasno je i strasno iskušenje Cvetka Lainovića. On, u dominantno jednoj boji, treba da izrazi sebe i svet, za šta su nekim slikarima potrebne ne samo osnovne boje već i insta­lacije, ples ili gluma. Lainović, dakle, ne koristi vanumet- nička sredstva u umetničke svrhe. Njegova bela boja progo­vara spektrom svih boja i izražava šarenilo i ludilo sveta. Slikar to čini isključivo likovnim jezikom, čistim kao planin­ski snegovi. On je pokorio boju i ukrotio svctlost. Sjedinio je liniju života u boju smrti, ili obrnuto: boju života i liniju smrti.

Likovnom redukcijom predstava, prizora, pojava i pojmova, Lainović gradi uslove za stvaranje vizije ništavila i egzistencijalne zebnje – svejedno šta čemu prethodilo, život smrti ili smrt životu. On uvodi i religiozne teme, koje, u svoj svojoj zagonetnosti, ipak upućuju na put spasenja i pravoslavnog milosrdja.

Slikajući ljubavne scene, ženske aktove, bib­lijske teme, Gospoda, Majku Božju, anđele, Blago- vesti, ali i lascivne rekvizite, – Lainović artikuliše egzistencijalnu zebnju i apokalipsu života. Njegova bela boja nije jednobojna, jer isijava spektrom koji gradi lavirint nijansi. Lainović samo za neupućene u doslovnom smislu koristi monohrom, tj. jednoboj. Njegova bela boja iz svih dubinskih slojeva otpreta- va skriveno spektralno bogatstvo koje je gradi. To je boja polutame i apokaliptične izvesnosti. Svaki nje­gov beli monohrom je dramatično svedočanstvo o ljudskom napora. Ima li spasenja?

Lainović slično postupa i na planu crteža – pri razlaganju uobičajenih likovnih predstava i nji­hovoj sintezi. Svi mi, recimo, manje-više, imamo u svesti uobičajenu predstavu Anđela. Ali samo La- inovićev Anđeo ima pravougaono krilo. Pravouga- onika ima svuda i na svakom koraku, ali nigde osim kod Lainovića nema takvog krila u estetskoj funkciji. Postoji tradicionalna predstava glavne anđela, ali nigde drugde nema njene takve stilizacije. Nigde strasne jednostavnosti i sjedinjenosti kao kod njegove slike »Par«.

Tiodor ROSIĆ